U tišini jutra

kad svetlo se slije

pojavljuješ se

i sve drugo nije

Makedonko moja

zemljo sunca i vina

U tvom pogledu drijema neka drevna tišina

Tamna kosa niz ramena ti klizi

Kao noćna planina kad zvijezda se niže

Svaki pramen nosi toplinu juga

I priču što traje duže od svakog kruga

Oči tvoje, duboke, mirne i jasne

U njima se lome i tuge i basne

Ne traže pažnju, al' dušu ti uzmu

Kao rijeka kad tiho kroz kamenje šušti u snu

Usne tvoje, boje zrele trešnje

U tihom osmijehu tvom

skriven je sveč što ne deli s njom.

Kad zapjevaš tiho pod nebom od zlata,

zastane i vetar kraj staroga vrata.

Makedonko moja, u glasu ti zvoni

sve što srce traži dok kroz život goni.

Na obalama Vardara koraci se gube,

dok se senke večeri...

Tu ponos vekova stoji

Kao pesma što se pamti i kad vreme prođe

Oči tvoje duboke, mirne i jasne

U njima se lome i tuge i basne

Ne traže pažnju, al' dušu ti uzmu

Kao reka kad tiho kroz kamenje šušti u snu

Usne tvoje boje zrele trešnje

Gore malo, al' osećaj veče

U tom blagom, tihom osmehu tvom

Skriveno je sve što ne deliš sa svakom

I kad...

Kad se zvezde izgube u ranom danu

Ime tvoje nosiću kroz godine sve

Kao tajnu što čuva najdublje sne

Makedonko moja, pesmo moga srca

Ti si sjaj što ostaje i kad utihnu jutra

Nek te prate sunce, ljubav i visine

Dok u meni zauvek

tvoje ime sine

Makedonko moja, pesmo moga srca

ti si sve što ostaje kad utihnu jutra

nek te prate sunce, ljubav i visine

dok u meni zauvek

tvoje ime sine

Makedonko moja

uvek moja

Makedonko moja